Fan Klub - Zdravko Colic
 
 
Zdravko Colic - Fan Klub
Pocetna
O klubu
Clanovi
Licna karta
Biografija
Diskografija
Novosti
Intervjui
Izjave
Forum
Fotografije
Upoznavanje
Utisci
Download
Ostavite poruku
Chat
Kontakt
 
 
 

Gloria

 

 

Zdravko Čolić
Sada su mi kćerke najvažnije


Najveća muzička zvezda nekadašnje Jugoslavije i posle trideset pet godina karijere neodoljivom harizmom osvaja publiku svih generacija, stalo mu je da svako sa njegovog koncerta ode uveren da je pevao baš njemu, i mada on i supruga Aleksandra ne opterećuju kćerke njegovom popularnošću, starija Una ipak ponekad kaže: 'znaš li ti ko je moj tata - Zdravko Čolić'
Piše: Nikolina Laslo
Photo: Gloria press

Da mu nema ravnog na ex-jugoslovenskim prostorima, Zdravko Čolić je pokazao na nedavno održanom koncertu u Skoplju pevajući na gradskom trgu pred više od sto hiljada ljudi. Buru emocija izazvao je i nekoliko dana kasnije u Vršcu, a turneju započetu prošle godine na senzacionalnom koncertu na Marakani, tokom koje je nastupao u Sarajevu, Novom Sadu, Kanadi i Americi, nastaviće ovoga leta u Hrvatskoj. Ovaj večiti mladić, koji je na muzičkoj sceni već trideset pet godina, kaže da su ga kćerke, naravno, malo promenile, ali da njegovim obožavateljkama nije smetalo to što se oženio, naprotiv. Žene su mu uvek bile inspiracija, iako je imao samo tri ozbiljne veze, a smatra da su nekada kod dugih zabavljanja samo trenuci bitni.


Mnogi ljudi, čak iako nisu vaši fanovi, svedoče da se na vašim koncertima oseća neka jaka energija, kao da oko sebe širite pozitivno duhovno polje. U čemu je tajna?


- Presudna je moja želja da budem pozitivan, da prenesem pravu emociju. Danas svi, čak i u političkim emisijama, pričaju o toj energiji. Zaista verujem da je čovek emituje, neko dobru, a neko negativnu. Verujem u dobre ljude i vibracije, energiju koja izlazi iz aure, duše. Kod mene je to u početku bila samo želja da se ljudima dopadne ono što radim, i da sa koncerta odu zadovoljni. Kako je vreme odmicalo, tako sam u sebi prepoznavao više od toga, tu neku malu harizmu koja ti jeste ili nije data.


Da li je to uzajamno, da li je publika ta koja vam uzvraća ili možda i pojačava tu energiju?


- U početku ti moraš da je daš publici. U prvih petnaest minuta od tebe sve zavisi. Najpre da kod publike stvoriš uverenje kako sve držiš u svojim rukama. Ta nagomilana energija mora da krene od tebe. Kada se, i ako se rasprostre po publici, onda dobijaš ono zbog čega je vredelo raditi. Muzika i ljudi koji je slušaju postaju jedno. Ako stvar pukne, pukne u tih prvih petnaest minuta.


Zar je bilo i pucanja?


- Naravno da jeste. Svašta je bilo. Ako nisi u dobroj formi, to jednostavno ne izađe iz tebe. I publika to zna. Osetiš po aplauzu, uzdahu, pevanju, čak i kod manje temperamentne publike. Ili ih podigneš na noge, ili ne. Oni koji dođu da te slušaju zavise od tvoje energije i tvog raspoloženja.


Kako uspevate da svako ko dođe misli da pevate baš njemu? Vi kao da stvarno vidite ljude u publici.


- Dužnost umetnika je da vidi publiku. U Vršcu sam video čoveka koji je bo stvarno miran, i nisam znao da li me sluša ili ne. Na kraju mi je nekako nestao iz vida i pomislio sam: Bože, nije valjda, otišao jer mu je bilo dosadno. Ali, kasnije sam video da je stajao proed nekih mladih osoba i bio sam jako srećan. Pomerio se, nije želeo, da sedi, i tome je obradovalo. Nije foliranje, zaista mi je svako u publici bitan.


Deluje mi nemoguće da istovremeno i pevate i mislite na pojedince u publici?


- To može u salama do pet hiljada mesta, na stadionima i trgovima je drugačije. U salama vidite ljude dok svetla kruže. Tada je lični kontakt moguć, medjusobna energija je bliža. Svi stariji od petnaest godina na mojim koncertima se pronalaze u tekstovima pesama, jer ih asociraju na trenutke iz prošlosti. U toj direktnoj komunikaciji javlja se jaka emocija. Mislim da je to tajna dobre atmosfere, kroz moje pesme ljudi se sećaju nekih za njih važnih osoba, vremena i mesta.


Ali, ta vaša emocionalna enegija oseća se i na stadionima, šta je tu drugačije?


-Velike koncerte zovem dogadjajima i na njima doživljavam drugačije zadovoljstvo. Oni su kao fudbalska utakmica, i na njima se oslobadja velika količina energije. Bilo bi najbolje paralelno praktikovati male i velike koncerte, mada je to teško organizovati. No, za umetnika je to važno: jedan vid je emocionalniji, prisniji, a drugi daje veliku slobodu i pražnjenje. Poseban izazov su mi veliki koncerti na trgovima. Pre tri godine sam to prvi put uradio. Tu dodju i ljudi koji nisu tvoji fanovi. Džabe je, pa da vide šta je to. Toliko karata ne može da se proda ni za jednu dvoranu. Ja tačno prepoznam koji su moji, a koji nisu. To je pravi ispit. Ako oni ostanu tokom celog koncerta i odu kući zadovoljni, znam da sam uspeo.


Pričate o energiji koja meni liči na onu koju političari osećaju na mitinzima. Da li vam je nekada palo na pamet da se bavite politikom? Uostalom, nameće se slogan Čola for president.


- Ne, nikako. Naravno, time nikada neću da se bavim, mada smo u privatnom životu svi mi pomalo političari i diplomate. Politiku ne bih preporučio ni umetnicima, ni sportistima.


Vasu publiku čine tri generacije?

- Nema u tome nikakve misterije. Jednostavno, ljudi žive u porodici i ljubav prema mojoj muzici se prenosi kroz generacije. Ona mladima vraća sećanje na detinjstvo kada su moju muziku slušali s roditeljima. U tome se verovatno krije popularnost nekih pesama, starijih od polovine publike koja dolazi na koncerte.

To zvuči kao lažna skromnost. Da je tako prosto, važilo bi za svakog muzičara. Po čemu ste vi to posebni?

Važno je biti profesionalan i ozbiljno shvatiti ono čime se bavimo. Profesionalac ne sme, na primer, da se napije ili drogira. Mora ozbiljno da se pripremi za svaki svoj koncert. Kada to kažem, mislim na umeren život i posvećenost. Iako ne smemo stalno pozivati Boga u pomoć i govoriti da sve zavisi od više sile, i tu ima nečeg što se ne razume i ne vidi. Vrlo je teško govoriti o tim stvarima, kao i o uspehu i neuspehu. Možda postoji karma, možda smo predodredjeni za nešto. Nije svačiji domet isti, niti svaki uspeh i karijera, baš kao ni glasovni potencijal.

Poznati ste po pažnji i strpljenju prema obožavaocima. Opterećuje li vas to?

Ne. Mislim da strpljenje koje mi pripisuju nije profesionalne prirode. To je jednostavno lepo vaspitanje, pitanje pristojnosti i poštovanja. Ponekad se, ipak, dogodi da budem premoren, ili da moram da otputujem odmah posle koncerta. Na primer, žao mi je što nedavno u Sent Luisu, iako tamo ima bosanske raje, nisam imao vremena ni da se slikam sa njima, odmah smo morali da krenemo dalje.

Stalno vam prilaze nepoznati ljudi, a vi se krećete sasvim slobodno. Da li ste nekada razmišljali o obezbedjenju?

Ako bih morao da vodim nekoga da me čuva, ja tu više ne bih živeo.

Na prste jedne ruke mogu se nabrojati ljudi koji imaju tako duge i uspešne karijere kao vi. Kako to postižete?

Tu nemam objašnjenje, jednostavno stvari se dešavaju same po sebi. A pošto ljudi to i dalje vole, onda kažeš sebi kako to što radiš nije loše, i da si imao neku misiju, mada pred svaki koncert postoji mala nesigurnost.

Zar i posle toliko godina i takvog uspeha može biti nesigurnosti?

Nije baš nesigurnost, pre neizvesnost. Postoje loši i dobri periodi, dođu i dani kad moram da se zatvorim u sebe, jer ne mogu dobro da baratam glasom, a to je moje glavno oružje.

Nedavno su vas, možda, pomalo nespretno pitali dokad mislite tako da trajete?

Ljudi koji se bave umetnošću nemaju ograničenja. Ne mogu da zamislim da prestanem da se bavim ovim poslom. Za takve kao što sam ja nema penzije. Ali, to ne zavisi samo od nas, vraćamo se opet na sile koje ipak utiču na naše živote. Čovek na to nema odgovor.

Da li se, ipak, s godinama nešto u vašim nastupima promenilo?

Jeste. Kada sam bo mladji, pevao sam samo sat i po, a danas je to mnogo duže. Imam više pesama. Ali, šalu na stranu, glas mi je sada pozicioniraniji i stabilniji, iskustvo veće. Možda je preterano reći da sam bolji, ali mislim da čovek bolje upravlja sobom što je stariji. Uopšte, neke stvari radim energičnije nego pre.

Jesu li kondicione pripreme za nastupe sada ozbiljnije?

Ne spremam se preozbiljno, jer muzika ne sme da bude previše ozbiljna stvar. Što se kondicije tiče, ne moram da oborim svetski rekord na bini u trčanju, ali imam pripreme. I vodim računa o kilaži, da bude na gornjoj granici. Ali, zapravo mislim da je najvažnije živeti normalno. Kada bi čovek bio rob svoje profesije, onda ne bi bio ono što jeste.

Garderoba na koncertima vam je uvek interesantna, da li o tome i dalje vodite mnogo računa?

Voleo bih da sam mnogo ležerniji i sportskiji na sceni, naravno i to može da bude šljašteće i ekstravagantno. Ali, stalno, nekako, na kraju obučem odelo. Malo sam sebi postajem dosadan, možda bi bilo dobro da unesem više ležernosti. Lakše bi bilo pevati u patikama, farmerkama, majici i možda sakou preko toga.

Znači li to da možemo da očekujemo promene u imidžu?

Sumnjam. Na kraju konstatujem – ajde, ipak, da budemo lepo obučeni. U prirodi nisam takav, sportski sam tip i vrlo retko nosim odelo, kravaatu još redje, ma ni za Novu godinu.

Da li su vaše kćerke počele da vam se mešaju u stajling?

Zasad ne baš preterano, mada je Una, koja je starija, već kod ovih poslednjih koncerata reagovala: Tata, nije ti to dobro, ne valja, bolje ti je ovo. Samo pitanje je da li je baš sasvim iskrena, ili voli da me začikava. Ali, mislim da su deca dobar katalizator. One će mi za godinu – dve davati ozbiljne savete.

Da li one osećaju da imaju slavnog tatu, ili je tata samo tata?

Tata je tata. Tata koji peva. Starija ponekad zna da izadje sa nekim dečijim štosovima. Kada meni neko traži autogram, želi i ona da ga da. I mada ih vaspitavamo zaista potpuno obično, nekoliko puta se istrčala sa: Da li znaš ko je moj tata? Zdravko Čolić. Recimo, u taksiju je čula neku moju pesmu, pa je to rekla vozaču. Ali, one rastu kao sva druga deca. U ostalom, ne mislim da estrada spada u bogataški krem, to je više pitanje medijske prisutnosti. A supruga Aleksandara i ja pokušavamo da ih zaštitimo od medija.

Često ste u intervjuima govorili da je Una jako vezana za vas, da li joj nedostajete?

Ne, ne nedostajem im, jer ja, zapravo, i nisam mnogo odsutan. Osete samo uža putovanja. A jesmo vezani. Kćerke su uvek vezane za očeve. One su mi na prvom mestu. Kad god putujem, potrudim se da im nešto donesem s putovanja. Slatko je to dok gledate kako otvaraju poklone. Prave su devojčice, i Lari se na licu, iako je beba, vidi oduševljenje kada dobije cipelice koje joj se svidjaju. Nama koji smo stariji dobili decu sve te sitnice su mnogo zanimljive. To su životne radosti koje dodju u svoje vreme.

Da li Unu i Laru zanima muzika?

Lara je još mala, tek je progovorila, ali je vrlo muzikalna. A Una muzikanost doskoro ničim nije pokazivala, osim  što voli da ide na balet. Mislim da ju je motivisala Lara, koja sada peva mnogo više nego ona kada je bila mala. Tako da u poslednje vreme ima neku muzičku razigranost i pevuši. U svakom slučaju , mi ih nećemo na silu usmeravati. Ako pokažu talenat, omogućićemo im obrazovanje. Te stvari idu same po sebi.

Jeste li mnogo razočarali obožavateljke kad ste se oženili i dobili decu?

Ne peglam javnost svojim životom, ali odgovaram na pitanja o životnoj radosti. Upravo je to to što ljudi možda i vole. Ženidbom nisam izgubio publiku. Naprotiv, mislim da sam dobio novu. A sve priče iz prošlosti koje su, jer sam bio mlad, popularan a neoženjen, sumnjičale moje seksualno opredeljenje, pale su u vodu.

Kada se pomisli na Zdravka Čolića, odmah se pomisli i na hiljade obožavateljki. Da li su vama žene značile onoliko koliko vi njima?

Žene su mi glavna inspiracija. Uvek pominjem Gorana Bregovića koji je rekao: Čolo, pa mi smo počeli da sviramo da bi nas ribe zapazile. To je gimnazijska priča vezana za početke. Pamtim nastup u pionirskom centru na Grbavici. Pevao sam Deboru, pemu sa San Rema. Kad sam završio, neko  je došao i rekao mi: Jao, Čolo, devojke plaču. Provirim kroz zavese i vidim njih dve – tri plaču. Muzika nam je davala neki prolaz kod žena, bilo nam je to i važno, i zanimljivo.

Znači, Čola je počeo da peva kako bi se dopao devojkama i tako postao najpoželjniji neženja. Da li su vaše devojke bile ljubomorne?

Mora da su bile ljubomorne, ali i ja kao muškarac umeo sam da budem ljubomoran. Ja sam to pričao. U životu sam imao samo tri devojke. S jednom sam se zabavljao sedam, drugom devet, a trećom četiri godine. Ostalo su bila poznastva i kratke veze mada i tu postoje trenuci koji se nikad ne zaborave. U šali kažem da mi svirači, pevači i glumci jesmo problematični. Ima tu i malo istine. Takav je naš način života, i to je potpuno ljudski. Postoji prava ljubav i postoje emocije koje su trenutne, pa ako se i desi flert, veza ne mora da pukne. Za ovakve cirkusante ko što smo mi, koji se bave energijama, emocijom i strašću, to je nepredvidiva stvar, i verujem da takvim ljudima treba oprostiti. To je pitanej tolerancije, mada neke žene raskinu za ceo ćivot. Ja poštujem i takav stav. Ali, mislim da i žene i muškarci danas moraju biti tolerantniji.

Vidim da se dobro razumete u flert sa ženama, ono što impresionira jeste vaš fler sa pubilikom. Da li je ta veza ozbiljna?

Flert sa publikom je jako zabavn i sve nas raduje. Mislim da svaki umetnik mora da ima tu vrcavost, čak i posesivnu želju da se, dok je na bini, nekom dopadne.

Imam utisak da u svemu što radite ima mnogo strasti...


- Da, ali to ne može da se vidi na snimku ili u spotu, ne može ni na fotografijama, nego samo u direknom kontaktu s ljudima. Zato je koncert jako bitan i zato su energije na nejmu boje nego igde.

(Hvala Nini na prekucanom intervju-u)



 
  Fan Klub Zdravka Colica  
  Početna | O klubu | Članovi | Lična karta | Biografija | Diskografija | Novosti | Intervjui | Izjave | Forum | Fotografije
Upoznavanje | Utisci | Download | Stavite poruku | Chat | Kontakt
 
  Web design by EuropeDesign d.o.o.