Fan Klub - Zdravko Colic
 
 
Zdravko Colic - Fan Klub
Pocetna
O klubu
Clanovi
Licna karta
Biografija
Diskografija
Novosti
Intervjui
Izjave
Forum
Fotografije
Upoznavanje
Utisci
Download
Ostavite poruku
Chat
Kontakt
 
 
 

Švedska

 

 
nazad
 


Suze uz zavičaj i Zdravka


„Blic“ gost na koncertu legende u Švedskoj

Peca Popović | 17. 11. 2010.

Tako nešto treba doživeti! Uvek ispočetka. Zaista ne znam šta je sve tajna njegovog velikog uspeha, ali je neosporno da traje već 40 godina nesmanjenim intenzitetom. Na promociji spota „Poplava“ dogovaramo se da pođem u Skandinaviju, na prve koncerte posle pauze prouzrokovane smrću Zdravkovog oca Vlade. Posao pevača je takav, mora se pevati i kad tuga vlada.

  Zdravko Čolić nije stranac u Stokholmu, kao mlađi često je boravio u švedskoj prestonici

Kada iz Beograda pođeš sa plus 17, iz čistog miholjskog leta, a stigneš u Stokholm koji je pokriven prvim snegom i minusom zamrznut, onda je to šok pred kojim telom nema dovoljno snage ni odgovora. Na aerodromu Arlanda, usred Skandinavije nedaleko od Upsale, udaljenom više od 40 kilometara od Stokholma, čeka nas tihi Sevad Kadić i svojim taksijem odvodi ka „Šeratonu“.

Opasni nazeb
Zdravko nije stranac u Stokholmu. Kao mlađi sa svojim drugom Hidom tu je provodio vreme i vezuju ga brojne sentimentalne uspomene. Promrzli ručamo u divnom restoranu „Prinsen“. To nije riblja čorba, već raskoš od morskih specijaliteta. Na kraju nam stiže piće od garderobera. Mora da je iz našeg kraja. Vraćajući se u hotel, shvatamo da je Zdravko nazebao. To vidi i Kapo, Sarajlija koji organizuje nastupe u Stokholmu i Geteborgu. No odustajanja ni odlaganja nema.


„Za ovaj posao čovjek mora imati želju i spremnost, jer ako to nema, publika mu ne vjeruje. Ako ne voliš to što radiš i ako ne pjevaš iz srca, ljudi će to osjetiti, a na taj način ne možeš opstati na sceni.“


Menadžer Adis Gojak odmah reaguje. Donosi kesu punu lekova, vitamina i sprejova za grlo. Zdravko disciplinovano pije, ali kaže: „Kad stignemo u halu, popiću malo konjaka i tako ću srediti glasnice.“


Nastupi ovde počinju kasnije. U nekadašnjoj štampariji prepravljenoj u koncertni prostor disk-džokej pušta izbor muzike iz bivše otadžbine, dok se publika okuplja sa svih strana srednje Skandinavije. Tek oko pola jedanaest, posle svojih osam muzičara, Zdravko istrčava na scenu. I odmah slika koju znam još od sedamdesetih. Ruke u vazduhu, vesela lica i pesma koju svi pevaju.
uspomene


Naslonjen na zid, pozadi u polumraku, Tamba. Čovek koji je nekad krajem šezdesetih organizovao nastupe Ambasadora sa mladim pevačem sa Grbavice zadovoljno maše glavom. „Može se zemlja prevrnuti, možemo svi poludeti, ali će on uvek ostati najbolji. Jači je od sudbine.“ I diže čašu skupog viskija.
Posle nastupa iz dva dela, obavezno druženje s kolonom pristalica koja čeka autograme na dobijenim pločama i slikanje za uspomenu.

Iako bolestan, na bini je bio sjajan

 

Zdravka i Adisa srećem tek sutra po podne u Geteborgu, manjem, ali ne manje lepim gradom na zapadu Švedske. Stanujemo u obnovljenom hotelu staklenih zidova odakle puca pogled na slavni Uveli stadion i dalje na veliku luku Severnog mora. Znatno je toplije, ali Zdravko jedva govori. Podgovaramo ga da otkaže nastup. Kaže: „Ćutaću i piti lekove, pa se vidimo dole na šanku pred polazak u halu.“


Hala se nalazi pored grada. Kao nekad u Sloveniji. Parking i dvorana za veselice u nedođiji. I odjednom počinje da se sliva reka vozila i taksija. Na sporednom ulazu nas čeka Vito. Nekadašnji kandidat za Ninovu nagradu, sada vlasnik knjige „Iza zidina“ koju niko neće da objavi u Srbiji, blista što ponovo može da sretne starog jarana. Kaže da je letos na Mokroj gori boksovao u svojoj 46. godini i da se nije obrukao. Ovde pomaže oko organizacije koncerta. Kaže: „Slilo se sve od Osla do Malmea.“ Groznica subotnje večeri. Zdravka sprovodi do garderobe uz samu scenu. Pevač pije lek, čaj i konjak. Pokušava da odobrovolji svoj zlatni glas. Nasuprot bini postavljena tribina. Između prostor za pevanje i igranje.


Publika
Publika. Svedok sam koliko im to znači. „Pjevam danju, pjevam noću“ je puna simbolike. Napisana u Beču, namenjena jednoj nedosanjanoj curi, ovde kolektivno otpevana ima dodatnu težinu. Bivše cure, sada tetke, u zagrljaju pevaju.


Jedna gospođa sa širokom ogrlicom iz bakine škrinje, vrednom koliko i pola godišnje plate, diže svog muža i odvodi ga na plato. Dok drugi pevaju dignutih lelujavih ruku, ona svom dragom šapuće na uvo: „Uzeću te u naručje/ da te čuvam usred zime/ grijaće te moje tijelo/ zagrli me, zagrli me...


Na brže pesme („Merak mi je“, „Sto puta“, „Ruška“, „Javi se“...) mladi, čak i onaj novi naraštaj koji najbolje ne razume jezik ponesen ritmom skače. Dotle generacija rođena u Jugi s tugom i ponosom interpretira himne svog odrastanja, svojih prvih ljubavi i svojih teških životnih odluka. Kad pesma stane, nekako zaneme, spuste poglede, obrišu neku suzu zavičaja, zategnu garderobu, stegnu telo, na brzaka tresnu kratko piće i čekaju novi emotivni udar.


Red bez kraja
U sitne sate, pošto se presvukao i fenom osušio skroz mokru kosu, sa glasom koji je izdržao neverovatno iskušenje, Zdravko ponovo neumorno pozira i potpisuje poslednji album. Devojka iz Lukavca pored Tuzle, kojoj se dopada spot za „Poplavu“, hvali mi se da je nedavno gledala Bajagu u Sarajevu i da ne propušta nijedan pop koncert u Geteborgu. Ponosna je pošto se čak dva puta slikala sa svojim zemljakom. Nije jedina kojoj je to uspelo. Red se otegao do praskozorja.


Sutra po podne u vožnji ka Kopenhagenu, Zdravko priča da mu je i dalje najteže da zaspi posle toliko uzbuđenja. Umoran je a srećan što je posle tri godine obišao Švedsku. Na ulazu u Malme prolazimo pored novog imanja slavne Fride iz grupe ABBA, a u samom gradu kroz deo Ružičnjak, odakle je Zlatan, dete Ibrahimovića iz Semberije. Šnicla lososa za rastanak i taj most dug 21 kilometar između Baltika i Atlantika do aerodroma.


„Jat“, zanimljivo, opet ne kasni. Stjuardese i piloti dragi kao uvek. U Beogradu nas čeka noć sa ostatkom okasnelog leta. Zdravkovi koferi se nikad ne raspakuju do kraja. Uskoro će ih poneti ka Minhenu, Cirihu, Beču, Skoplju....

 

Fan iz Alžira
Po dogovoru sedimo i tek poneku progovaramo u zamračenom baru hotela. Tamnoputa cura nam toči konjak za dušu Ljube Dapčevića i njegove kćeri Milice i uz „dobro veče“ pita idemo li i mi na koncert. Koji? Kaže: Peva Colic. Otkud znate za koncert ?! Ja sam iz Alžira, ali je moj momak iz Srbije pa znam da će biti luda zabava. Samo radim do dva, pa brinem da ću zakasniti na ludovanje. Pitam je, zna li ko je Čolić? Ne, ali zna da je najbolji pevač sa Balkana. Pokazujem joj ga pogledom, a ona stavlja dlanove preko lica da sakrije crvenilo zbunjenosti. Umesto izvinjenja, donosi još dva konjaka i moli autogram.

Izvor: Blic.rs

 
  Fan Klub Zdravka Colica  
  Početna | O klubu | Članovi | Lična karta | Biografija | Diskografija | Novosti | Intervjui | Izjave | Forum | Fotografije
Upoznavanje | Utisci | Download | Stavite poruku | Chat | Kontakt
 
  Web design by EuropeDesign d.o.o.