Fan Klub - Zdravko Colic
 
 
Zdravko Colic - Fan Klub
Pocetna
O klubu
Clanovi
Licna karta
Biografija
Diskografija
Novosti
Intervjui
Izjave
Forum
Fotografije
Upoznavanje
Utisci
Download
Ostavite poruku
Chat
Kontakt
 
 
 

Intervjui

 

DA TI KAZEM STA MI JE

 

Siguran sam da ne postoji muskarac, cak ni politicar, o kojem je na prostorima bivse i sadasnje Jugoslavije, napisano vise tekstova, a, posto smo mi narod epske provinijencije, i ispricano vise prica, izmisljeno vise traceva sve dok se, svi pomenuti rodovi zajedno nisu sklopili u svojevrsnu legendu. Siguran sam i da ce mnogo vode proteci Dunavom pre nego sto se pojavi neki novi koji ce, poput Zdravka Colica, naleteti snagom letnje oluje zareci i paleci cak i ono sto izgleda otporno na plamen. U vreme kad je pocinjao svoju karijeru nisam cestito ni prohodao ali se ipak secam kako su gotovo sve komsinice na zidovima drzale poster sa njegovim likom dok je "Putujuci zemljotres" drmao Jugoslaviju najboljim vibracijama. Posle, kad su nas zadesile najgore, zahvaljujuci replici "Gde ste ribe, stigao Zdravko Colic" iz Dragojevicevog kultnog filma "Mi nismo andeli", Cola je i za generaciju novih klinaca mada se medijski nije ispoljavao, ostao simbol dobrog, veselog, zeljenog, uzbudljivog. Danas, u basti mirnog restorana na Kosutnjaku (do ovog restorana stize se kroz lavirint zamrsenih puteljaka pa nisam siguran da bih, bez vodica, uspeo da ponovim dolazenje) gledam ga kao vezu, retku cvrstu sponu izmedu nase i generacije nasih mama. Razgovor, naravno, pocinjem iz prezenta.

PLANIRATE LI PUT U SARAJEVO? BIO SAM TAMO U FEBRUARU I SVI SA KOJIMA SAM RAZGOVARAO SU VEC IMALI VAS ALBUM I ZELELI DA VAS STO PRE CUJU I VIDE.

Sarajlija uvek ostane na neki nacin vezan sa Sarajevo. Ne mozemo, mi koji smo ovde, preko noci postati Beogradani, mada sam ja, tokom poslednjih dvadeset godina, vise vremena proveo u Beogradu, nego u Sarajevu. Ali Sarajevo je mjesto mog rodenja, tu sam zavrsio skole, odatle poticu najranija i najvaznija prijateljstva mog zivota. To je nesto sto je dio zivota s kojim ne mozes tek tako raskinuti vezu. Zivio na Novom Zelandu ili u Americi ili ne znam gdje, ostajes ono sto si. Drago mi je ako u Sarajevu tako misle.
Nisam politicki tip. Ne pripadam tim nekim… Nisam se nikad angazovao, nisam nacionalista, uvjek sam zalio svakog ko je propatio u ratu, pa se zato nadam da cu, kad se strasti malo stisaju, biti pozeljan u gradu u kom sam roden. U Sarajevo su posle rata, odlazili mnogi moji prijatelji, moj brat. Ja doduse nisam bio, a volio bih. Mogao bih da odem privatno, da prosetam po gradu ali bih vise volio da prvi dolazak bude vezan za profesiju. Ne bi bilo lose ni da odrzim koncert. Mogao bih doci pet dana prije koncerta, ostati malo, prilagoditi se. Moje pesme se do Dejtona nisu vrtele na sarajevskim stanicama, ali kasnije je to malo krenulo. Cujem da je "Radio M" prvi poceo, potom neke lokalne televizije. Oko ove, nove ploce, bilo je nekih menaderskih prepucavanja. Dolazile su delegacije koje su htjele da organizuju novinarsku promociju te ploce u Sarajevu, a mi smo smatrali da je malo preuranjeno. Doslo je toga da mole da dodem, sto sam vjesto izbegao. Sad su mozda neki ljuti zbog toga, ali ja nisam izbjegavao Sarajevo nego licni interes nekih ljudi koji se ne podudara sa mojim interesima. Kad to budemo prevazisli, moj dolazak bi mogao biti vrlo lejep.

KAD STE POSLEDNJI PUT BILI U SARAJEVU?

Bio sam mjesec i po dana prije rata. Tacnije februara '92. Kusta i ja smo bili zajedno. I Doni Dep, onaj glumac. Tad je vec bilo onako, napeto. Imao sam obicaj da svakodnevno prosetam do svoje gimnazije i tokom tih setnji sam osetio neku cudnu atmosferu. Nekako je sve bilo crno. I Kusta, koji je isao na drugu stranu da se vidi s nekim svojim prijateljima je pricao istu pricu. Niko od nas nije ocekivao ono sto se dogodilo. Ljudi su bjezali sa majicom i dempercicem misleci da ce se brzo vratiti, da guzva nece trajati dugo. Oni koji su na Sarajevo i Bosnu gledali kao na jednu kucu, nisu ocekivali da ce doci do rata. Al', sto rece Ivo Andric ili Mesa, ne znam, "svakih pedest godina se pobiju, pa se pomire." To je to. Vetrometina.
Od '84. Godine sam prijavljen u Domzalama, pa u Jastrebarskom, pa u Hrvatskoj. Sad sam u Beogradu. Isao sam za poslom, mogao sam ziveti bilo gdje. Ipak, neki duh Sarajeva je ostao u meni, a to je lijepo. Ne mogu sa cetrdest i kusur godina promjeniti govor. Glupo je. Sa te strane, ostao sam autentican. S druge strane, dobio sam patinu ozbiljnog coveka, a ozbiljan covek na zivot gleda potpuno drugacije: snalazi se u razlicitim sredinama, zivi i radi tamo gde ga ljudi vole, gde moze da radi ono sto ga zanima, bilo kakav posao da je u pitanju. Ali, ne gubi vezu sa korjenom. Svako bi volio da je kol' ko tol' ko kao sto je nakad bilo, a svako zna da ne moze nikad biti kao prije rata. Mnogi su ljudi poginuli, oboljeli, raselili se. Barem oni koje smo mi znali. Oni koji sad dolaze, donece nesto drugo. Sarajevo, nama Sarajlijama ovde ne nedostaje geografski. Nedostaju nam one emocije, prijatelji, zajednicko zivljenje sa odredenim ljudima.
Nisam se mogao vratit' u Sarajevo. Mnogi ce reci: on je Sarajlija ali nije bio ovde za vreme rata! To samo budala moze da pomisli. Zasto? Zato sto tamo nisam ni fizicki prisutan od '84. Nisam se mogao vratiti u Sarajevo kada je poceo rat samo da bih dokazao da sam Sarjlija. To je glupo. To nije bio moj rat. Njega su zakuvali neki drugi, pa je bilo normalno da se oni sa njime bakcu. Osjecam tugu za nekim emancipovanim ljudima kojima su okolnosti nametnule odbranu Sarajeva. Ostalo je dosta svijeta koji nije mogao da utekne. Ima ljudi koje nikako ne mozes izvjest. On je tu gdje je i ne moze da se snade van svog zavicaja. Ali evo, nekako se te veze pomicu, ljudi pocinju da se javljaju. Nisam tip koji se javlja. Pogotovo u vrijeme eskalacije nacionalizma. Mogu da pitam za zdravlje, ali da forsiram price "nismo mi, oni su", to mi je glupo. To sve treba pustiti da prode. Na zivot gledam potpuno drugacije. Sirok sam covek, imam svuda prijatelje. Beograd je uvek bio moj grad. I Skoplje. U Zagrebu sam zivio pet godina. Malo mije zagrebacki temperament bio preslab. Od onih sam koji vole malo jace izlive emocija. Zivio sam u Ljubljani i u Splitu od '89 do 90, tako da jako znam bivsu Jugoslaviju, mjesta, ljude. Najvise vremena sam proveo procenjujuci ljude u razlicitim sredinama, druzeci se, skupljajuci iskustva jer sam vrlo drustven covek. Sad da me pitas za neki grad iz bivse Jugoslavije, tacno znam kako se ljudi tamo vesele, sta vole da jedu, kakvi su tipovi kad se posvadaju.

Kao staro vino

KAKO DOZIVLJAVATE BEOGRAD, SVOJE SADASNJE STANISTE?

Ljudi ne znaju, ali Beograd je i danas internacionalan grad, samo nema dovoljno para. U besparici su svi teski jedni drugima ali, kad prode taj talas, doci ce do bolje energije. Oduvek sam voleo Beograd. Jedva sam cekao priliku, snimanje neke emisije na primer, pa da dodem. Dva, tri dana, pljus-pljas, po svim hotelima! Poznavao sam vise devojaka po Beogradu nego po Sarajevu. Sarajevo je ono, manji grad, pa ne moz' mrdnuti. Svi te znaju. Beograd je velik pa, kad dodes na Novi Beograd, ne moze te niko naci. Kad iz manjeg grada dodes u veci, sve je nekako grandiozno. Mozda je lepse zivjeti u manjem gradu, znas sredinu, ljude… Ali sirinu ti pruza samo veliki grad. Osjetili sirinu pa bi da udahnupunim plucima. Veliki, pravi grad u staroj Jugoslaviji bio je samo Beograd.

VASA POPULARNOST TRAJE VISE OD DVADEST GODINA. GENERACIJE STASALE TOKOM TOG VREMENA RADO SLUSAJU I VASE STARE I NOVE PESME. KAKO TO VAMA IZGLEDA?

Nikad mi se nije dogodilo da napravim los koncert, los nastup. Da, ako nisam u formi, samo zbog para, ipak nastupam. U svakom poslu novac dolazi kao posledica. Razmisljao sam uvek o tome, da kad nastupam budem dibar. Zasto u mojim nastupima ima harizme, ne umijem da objasnim. Valjda je to neka energija koje imam malo vise. Nikad nisam smisljao kako da se dopadnem ili tako nesto…Sve je islo nekako spontano, prirodno. Kad najprirodnije izades, ljudi te najbolje dozive. Ne treba ti bildovanje, ne treba pretencioznost. Kad je covek zdrav i kad svoju emociju moze da unese u ono sto pjeva, sve ide dobro. Ne pjevam neke komplikovane pjesme. Pjevam jednostavne pjesmice koje ljudi prihvataju ili ne prihvataju. Nista posebno, ali bude nekako slatko. Sretan sam kad publika, nove generacije, zna sve pjesme. To je najveci komliment. Ni u doba najvece popularnosti nije mi se desavalo da u punoj sali svi pevaju sve, od prve do poslednje pjesme. Obicno, znali su tri cetiri hita, a ostale slusali pa dopevavali. A sada znaju sve i to me vise raduje nego da sam prodao tri puta vise ploca. Tiraz moze da bude i ono, "ima se para, pa 'ajd' sto ne bi kupili".A ova reakcija znaci da stvarno vole to sto radim.

VEROVALI ILI NE, ONI KOJI SU U VREME "PUTUJUCEG ZEMLJOTRESA" I KONCERTA NA MARAKANI BILI MLADI, JOS UVEK SA USHICENJEM PREPRICAVAJU KAKO VAS OBOZAVATELJKE UMALO NISU UDAVILE SREBRNIM SALOM KOJI STE NOSILI OKO VRATA. KAKO VAM IZ DANASNJE PERSPEKTIVE IZGLEDA TO VREME?

Nekako je sada lepse napravit' koncert sa velikim repertoarom. Prije je to sto sam radio bilo popularno, u trendu. Ovo sada je kao vino koje je odlezalo.Dobro je zato sto je ostalo, zato sto se pokazalo da nije trajalo samo te tri, cetiri godine. Prije je sve nekako bilo euforicno. Sada nije, ali je nekako temeljnije. Onda, '78, je bilo drugo vrijeme, druga moda. Pjesme koje su onda bile popularne bile su deo te mode. Ovo sada nije u modi, vec onako:"Daj da vidimo onog koga je moja mama voljela, a volim i ja". Potpuno je drugacije.

TE '78. BILO VAM JE 20 I KUSUR GODINA. DA LI STE IMALI VREMENA DA RAZMISLJATE O TOME STA VAM SE DESAVA?

Kova (Kornelije, prim.aut.) i ja smo se toga posve profesionalno prihvatili. Time sam se zelio baviti. Bio sam strasno ambiciozan, mnogo ambiciozniji nego sada. Ambiciozan i kao dak u skoli i kao student na fakultetu. Skola mi je isla od ruke, a posto je, na kraju, sve zavrsilo na muzici, htio sam da snimim plocu u Londonu, da postignem sto vise. Nista mi nije bilo tesko. Ocas bi skocio do Zagreba da vidim neki tekst Arsena Dedica ili negde drugde zbog jos manjeg razloga. Ta ambicija je uticala na uspeh. Trud se nekako vratio. Oduvjek sam normalno dozivljavao stvari. To je moja najveca sreca. Uopste se ni u jednom momentu nisam osjetio vaznim, prepotentnim. Onako, kao neki drugi ljudi kad uspiju pa su vazni, popularni, svi ih znaju. Meni je to bilo najmanje bitno. Jedino mi je bilo vazno da ono sto sam u toj ambiciji zacrtao, bude dobro. Da ima neki tiraz. Jer, onda je bilo jako bitno koliko je ko prodao ploca, a ja sma zelio da imam 300 000 prodatih ploca! To nam je ostalo iz Jugotona. Kad je ploca pogodena onda kazu"300 000"! A kad to kazu, znaci "ekstra super" i da ti garantuje neku ozbiljnost. Dobijas automatski Jugoslovensku turneju a to je opet garancija da ce pjesme "uci u usi" i da ce publika doci na koncert To mi je bilo najvaznije.

BAVILI STE SE JOS NECIM OSIM MUZIKOM?

Do '82. nicim. Onda sam, s nekim prijateljem pokusao da otvorim firmu. Nije islo. Potom sam otisao u Sloveniju da Bregovic i ja napravimo producentsku kucu "Kamarad". Osamdeset pete, u mom muzickom zatisju, pocinjem radit s malom privredom. To je onda bilo u trendu, uzimali su se krediti...Onda sam u Ohridu imao aferu oko tih deviza od kredita...

ZAR VAM JE TO BILO POTREBNO?

Oduvek sam bio za americku varijantu, po kojoj covjek, do kraja zivota mora da promeni makar cetiri zanimanja, da bi se stimulisao, odbranio od zasicenja. Meni je kao Blizancu po horoskopu, trebala promjena. Bilo mi je potrebno da promjenim malo okruzenje, ljude s' kojima se druzim.
Posle "Zemljotresa" sam otisao u vojsku, a posle vojske dobio razne ponude. Snimio sam nekoliko singlica za "Worner Bros. Atlantic" i oni su mi nudili da zivim u Njemackoj, primam neku platu, pa da se ceka da uspijem ili ne uspijem. Posto sam vec bio u jakom poslu u jugoslaviji, bilo mi je glupo da prihvatim. Ici iz dobrog u bolje mi nikad, kao zivotna filozofija, nije bilo blisko. U Njemacku sam odlazio s vremena na vrijeme u kupovinu. Ovde se do '85.zivilo vrlo lijepo, nije bilo potrebe traziti bolju zemlju.Pojavio se taj posao koji je obecavao. Imali smo dobar patent, a posto sam ekonomista po struci, znao sam da su dobar elaborat, dobar patent i dobra procjena trzista, idealna prilika da drustvu i nama donesu dobit. Znali su i oni koji su nam na osnovu toga dali kredit. Ali, dinar je vec onda bio takav da za njega nisi mogao platiti izradu alata u Svedskoj. Trebale su nam devize.

Devize - devize cvrce

ZAR VI, NISTE MOGLI MALO BOLJE DA PRODETE?

Ma glupa je to prica. Za svaki posao koji radis uvijek ti na kraju fale dva dana. Kao za ispit. Ako sam odem da zamjenim devize, bude super. Ako dam nekom prijatelju ili pomocniku, ide sporije. Kosovo i Makedonija su oduvek bili puni deviza i posto je marka skocila, a znao sam da dole nije, a nama je bila potrebna veca kolicina novca, usteda koja bi se ostvarila kupovinom u Makedoniji nije bila za bacit. Tako sam, da bi se brze zavrsilo, krenuo dole kao neki "oslobodilac". U kaputu!(smeh). Kako je bila zima, nije bilo turista, bili smo uocljivi. Zamjenili smo pare, a policija nas pratila. Na aerodromu, prolazimo kroz ona vrata za kontrolu, a ona pocela da cvrceeee...Naravno, tu su nas uhvatili. Mislili su da sam neki svercer deviza, da nesto muvam. Moj ortak i ja smo vec jednom ranije isto to ucinili, izvukli nesto novca od kredita, pa dosli ponovo. Tog puta sam pogrijesio jer sam se slikao, ljudi primetili, pa pricali, policija reagovala. Oduzeli su nam sva sredstva. Posle, na sudu, posto smo imali dobru nameru, osudili su me na najvecu novcanu kaznu, sto je onda bilo oko 3000 maraka. U tom poslu smo ostali jos godinu, dvije. Imao sam plocu, u tom periodu, polako se izvuk'o iz svega.

 

TOLIKO DUGO STE U MUZICI, A NIKAD SE NISTE POJAVILI KAO AUTOR. ZASTO?

Pojavio bih se kao autor kad bi nesto radili zajednicki. Onako kako se u svijetu radi - uzmemo gitaru pa sjednemo na nekom mestu sest meseci sedimo i smisljamo. To je najlepsi rad. Verovatno bih i ja nesto smislio, kad bih sjedio, je l'? Evo, imao sam sad cetiri, pet godina da nista nisam radio. Kaze mi Goran: "Sjedi brate, najbolje cesti sam sebi". I ja sjednem. Ima tu nekih lijepih melodija koje su izasle. Pola je ostalo pa se moze nadogradit za sledecu plocu.S obzirom da kod nas malo ljudi radi odredenu vrstu muzike, primoran si da malo sjednes i sam radis. Tako je bilo i sad, na ovoj poslednjoj ploci. Ceo zivot tamburam, sviram, ali nikad nisam sjeo, onako, da zavrsim. Da bi to uradio treba da si marljiv, a ja sam lijen da sedim i smisljam. Mada kad sam pocinjao da sviram, bio sam prvak! Tada je bio aktuelan "Radio Luksemburg". Svake veceri glava na radiju, pa skidanje melodija. Svirao sam od deset navecer do sest izjutra a da nijednu pesmu nisam ponovio! A onda sam imao trinaest, cetrnaest godina, a vec sam gitaru picio!

DAKLE, JOS ONDA STE ODLUCILI DA SE BAVITE MUZIKOM?

Nisam. Ucio sam skolu, ucio gitaru, a sport je bio moja opsesija. Poceo sam kao mladi junior u Atletskom klubu Sarajevo i istovremeno bio golman u Zelji. Ivan Baric, moj profesor gitare, malo- malo pa je imao problem. Dode na cas, a ja na fudbalskom turniru! Taj profesor me ucio note, harmonije, bio je strucan pedagog, a ja sam mu jednom prilikom - kad sam, onako, od nervoze vjezbao izbacivanje trzalice iz gitare, naciljam je medu zice, na sredinu, op!!! i ona izleti - raskrvari celo.
U meni su se lomili sportsko ludilo i muzicki zanos. Fudbala sam se ostavio zbog bacanja po blatu, ali sam atletiku volio, i dan danas trcim. Rekreiram se. O tome da u mom zivotu muzika postane konacno opredeljenje odlucila je povreda koju sam imao na prethodnom takmicenju u Zagrebu. Ona me je izbacila iz "igre". Onda je krenula gitara, "Ambasadori" (prva grupa u kojoj je svirao, prim.aut)

KAKO SU VASI RODITELJI REAGOVALI NA VASE OPREDELJENJE ZA MUZIKU?

Meni je otac kupio gitaru. On je to htio. Neki nas rodak, Branko Krunic, je imao radnju na Bas Carsiji koja se zvala "Lira". On je izradivao sve vrste zicanih instrumenata i jednog dana je dosao i donio mi gitaru. Moji su se inace dvoumili da li da "malom" kupe harmoniku ili gitaru. Poklon je resio dilemu.

SVIRANJE VAS NIJE OMELO U SKOLOVANJU. NEGDE SAM PROCITAO DA STE MAGISTRIRALI EKONOMIJU. ZANIMA ME DA LI JE TO ISTINA I KAKO STE USPELI DA USKLADITE STUDIJE I NASTUPE NA FESTIVALIMA?

Nisam magistrirao, ali sam stigao do postdiplomskih studija. Sto i nije neko cudo. Bavljenje muzikom je islo polako, od festivala do festivala. Tek '73. i '74. pocele su neke male turneje po Jugoslaviji, samo desetak dana po Makedoniji, pa tri mjeseca nista. Dode ljeto, more, pa Kemo i ja mjesec dana sviramo. Nista stalno. Tako sam imao vremena da ucim. Secam se, onda se ucilo u vozu. Uzmes spavaca kola i cijelu noc citas.

KAD STE SE ODVOJILI OD PORODICE?

Nisam bio odvojen od kuce. Stalno sam se vracao. Odem na dest dana pa se vratim. Zivio sam po hotelima. Mi smo ti onako, bas "italijanska familija". vazda zajedno. Dok sam bio u Sarajevu, stalno sam zivio sa roditeljima. Nisam se odvojio onako da imam svoj stan. Puno sam putovao, a Sarajevo je bila moja baza. Kasnije su moji napravili veliku vukendicu blizu Sarajeva, pa sam tamo odlazio da se odmorim.

DA LI MISLITE DA STE, S OBZIROM DA STE MLADI USLI U POSAO, IZGUBILI NESTO OD ZIVOTA?

Nisam bio toliko mlad. Dvadeset godina sam imao. Ne mora da znaci da bi se, da sam se bavio nekim drugim poslom, moj zivot odvijao drugacije. Mozda, da sam bio vezan za jedno mesto, za firmu od sedam do tri popodne. Ali, verovatno bih, posto sam ovakav kakav sam, nasao neki drugi posao. Samo da putujem! Nisam tip za preduzece. Temperament bi me vec gurnuo u ekonomiju, marketing...

DAKLE, NISTE ZAZALILI?

Nikad u zivotu ni za cim ne treba zaliti. Sudbina vuce coveka, a on samo malo, iskustvom, utice na zivot. Zivot je vrlo zanimljiv. Vuce te u nekom pravcu, a ti ga slijedis i utices mozda, tek toliko da neke stvari izbalansiras.

I brkate su ljepotice

OKO VAS JE UVEK BILO MNOGO ZENA?

Sta znam. Nikad nisam imao slavne djevojke. Uvjek neke normalne. Moja ljubavna iskustva vezana su za obicne djevojke, neke koje sam sretao, kojima je nesto drugo bilo vaznije od onoga cime se bavim.

POZNATO JE DA VECINA MUSKIH SOLISTA KORISTI ZGODNE PRILIKE DA SE NA RADOST OBOZAVATELJKE LEPO PROVEDE?

Bilo je i toga, pogotovo u vrijeme kada se spavalo u mjestu u kome se gostovalo. Prije je bila praksa da kad gostujes u nekom gradu, tu ostanes da spavas. Upoznas svasta. Ali i ta sjecanja polako blijede. O tome i ne razmisljam. Da sam zapisivao, verovatno bih imao jedan fini podsetnik o lijepim dogadajima u zivotu. Uglavnom smo spavali u motelima, izmedu dva grada. Dodu onda neke djevojke da se upoznaju. Nema veze, ne moras biti intiman s njima. Desavalo se da na kraju i zavrsim u krevetu s nekom ribom. Normalno, to je bilo nesto sto je izaslo iz dopadanja, ne tek tako. Sledeci put izades u grad, sretnes je, ona se udala ili nije, voli te ili ne, sjeca se ili se ne sjeca.

TU SE POMINJU I NEKE INOSTRANE ZVEZDE POPUT KAROLE ILI ZANOSNE FRIDE IZ GRUPE ABBA?

Bilo je, ali to nema nikakav znacaj u mom zivotu.

U ZIVOTU MNOGIH DRUGIH MUSKARACA, TAKAV DOGADAJ BI SE SMATRAO VEOMA ZNACAJNIM?

Nisam nikada zene gledao po tome da li su poznate ili nisu. To mi ne znaci puno. Cak mi je smijesno. Meni su se zene dopadale po tome kako djeluju na mene. Kako dozivim odredeni trenutak. To sto je neka dobra riba, pa se jos slika usput, nije me palilo puno. Dzej je jednom izjavio kako volim brkate i debele. Ne treba tako gledati. Korpulentnost je nesto sto moze da ti se dopadne kod zene. Svaka zena ima svoju magiju bez obzira da li je debela, mrsava, plavusa ili crnka. Svaka ima neku svoju snagu koja samo iz nje izbija. Vecina zena je lijepa, samo treba znati kako to dozivjeti. Muskarac koji voli zene i u onoj koja ne izgleda lijepo, moze naci lepoticu.Taj sam koji to zna da osjeti! Kad me neko pita: "Koji je vas tip zene", ne umijem da odgovorim. Kod mene uvjek prevlada ono sto zraci u odnosu izmedu muskarca i zene. Tako je i kad je prijateljstvo u pitanju. Mislim da u tome nikad nisam omanuo.
Sad sam stariji, iskusniji, ali mislim da je civjek uvjek dovoljno iskusan da se udvara zeni koja mu se svida. Kad je covjek stariji, onda sve radi konkretnije. Lakse mu je da pride, ne da bi se udvarao nego da sklopi poznanstvo. Imao sam nekoliko duzih veza u zivotu, ali kvalitet se ne meri vremenom. Nekad su i trenuci vrlo bitni. U zivotu vise pamtim trenutke. Recimo, trenutke iz aviona, gde se udvaras stjuardesi. Sve sto se desi, desi se za pet minuta u prolazu. Svu svoju energiju ulozis u to poznanstvo. Nije vazno da li si sa nekim spavao ili nisi, hoces li ili neces. Vaznije je da u pravom trenutku kazes pravu rec. Makar narucis pice. Najljepse je kad covjek ugrabi da negde sam izade. Svasta moze da mu se desi. Nekad sam jako volio da budem sam, da me ljudi ne diraju. Jedino tako stvarno funkcionisem. Recimo u baru, u Minhenu, gde me ljudi ne znaju, pokusam da se udvaram nekoj zeni. Pridem, u trenutku se izgubim, ne znam sta da uradim. Posto je sve spontano, osjetim da mogu da narucim pice i zapocnem razgovor. Tako se, prije deset godina, dogodila jedna ljubav.
Inace, u mladosti nisam bio vest udvarac, ali sto je covjek stariji, u tim stvarima je vjestiji, il' mu je svejedno dal' ce dobit' korpu. Ne nervira se. ne mislim da je moj zivot u tom pogledu zanimljiviji od drugih. Jeste, kad je neki koncert, skupi se raja, skupe se ribe, pa svi misle: "evo, bice..." Ali, mislim da nisam puno uzivao u tim momentima. Uvjek sam se ponasa onako, da budem fin, da se potpisem, da ostavim utisak normalnog, finog momka. A sto puta mi se neko dopao, a nisam znao kako da napravim komunikaciju pred toliko svijeta.

DALI STE POZELELI DA SE ZA NEKOGA VEZETE ZAUVEK?

Jesam. Imam vezu koja traje punih sest godina. Uvjek sam volio imati stalnu djevojku, ali sam uvjek preispitivao svoje veze. Mozda sam ja nekako cudan. Dode neko pa kaze: "Nisi imao pravu, treba ti neka da te stegne." Svi smo mi voljeli, ali to sto si s nekim deset godina ne znaci da si zaljubljen do kraja. To je navika. Imas djevojku koja te u zivotu prati. Energetski, emotivno, vise sam se davao u kracim vezama, mada, jos uvek nisam siguran da li sam se potpuno dao u nekoj vezi. Ranije je mozda postojao strah od vezivanja, a sada je pitanje da li covjek procenjuje da u zajednici s nekim treba da menja zivot. Kod mene su sada isprepletane mnoge stvari.

Ajde onu od nekad

KOJE?

Problem zivljenja, sredine, nekog odnosa prema zivotu...U fazi sam kada se malo vise trazim, nego sto se trazi neko ko kaze:"Volimo se, 'ajde da se zenimo". Mozda sam stariji pa mi je teze da se odlucim. Kad si star obicno se i ne ozenis. Tako kazu. Mladima je svejedno. Ozene se, pa se razvedu za godinu, dvije. Mama i tata im djecu cuvaju. Ako se ne ozenis do tridesete, to postaje malo veci problem. Ipak, smatram da bi se trebalo zeniti u zrelijim godinama, kad si spremniji za zivot. Kad si suvise mlad, samo se zabavljas, a kad si stariji djete ti dode ko igracka. Citiram Bregu koji kaze da je trebalo kos stariji da se ozeni. Nikad nije kasno. Vazno je samo da je covjek sam sa sobom nacisto.

DA LI VAM JE POZNATO DA JE, ZA NEDAVNO ODRZANE IZBORE U BIH, TAMOSNJA KOMUNISTICKA PARTIJA U PROPAGIRANJE SVOJIH PREDIZBORNIH IDEJA UKLJUCILA I PESMU "DRUZE TITO MI TI SE KUNEMO" U VASEM IZVODENJU. PO PRAVILIMA OEBS-A, TA STRANKA JE IMALA PRAVO DA SE PREZENTUJE PREKO HRT-A, A ZVUCI PESME SU NEKOLIKO DANA PO EMITOVANJU IZAZVALI PRAVI SKANDAL U HRVATSKOJ STAMPI?

Cuo sam za to. Pa sta onda? Nije to nista strasno. Ranije je svake godine odrzavano po nekoliko festivala revolucionarnih pjesama. Ovdje u Beogradu, odrzan je festival JNA. Pjesma o kojoj govorite je sa festivala revolucionarne pjesme odrzanog u Zagrebu 1977. godine. Pjesmu je napisao Dorde Novkovic, na tekst Mire Aleckovic, u aranzmanu i produkciji Dele Jusica. Meni su u Radio Zagrebu ponudili tu pjesmu i ja sam je otpjevao. Bila je predstavljena u dvorani "Lisinski" uz dvadese pjevaca. Sve lijepo, svi su pjevali, nema ko nije. A sada to ljudi preziru. To je bila moda, potreba. Zivjeli smo u takvom drustvu. U vojsci sam stalno pjevao. Makso Catovic me zvao "Dragstor".Prije podne sam pjevao za vojnike, po podne za staresine, navecer za priredbe. Nisam mogao pobjeci od toga. Tako je i ta komunisticka partija nasla u toj pjesmi asocijaciju na neko bolje vreme. Imas ti ljudi u kafani koji dodu pa kazu "Ajde, majke ti onu jednu da se sjetimo kako je nekad bilo". Tako ti ja, ni kriv ni duzan, mogu dobit' koji poen kod jednih, a s' druge strane biti osuden zbog toga.

GOTOVO PET GODINA STE PROVELI U DOBROVOLJNOJ IZOLACIJI. STA STE RADILI, O CEMU STE RAZMISLJALI TOKOM TOG VREMENA?

Nista! Tu na Kosutnjaku sam vjezbao, puno putovao po svijetu. Imao sam '93. i '94. nekoliko nastupa po Jugoslaviji, po diskotekama. To je bilo novo iskustvo. Ranije to nisam radio. Osjetio sam sta znaci zajednicko pjevanje, osjetio novu publiku starih pjesama, neko novo ozivljavanje, prvo od kako se stara Jugoslavija raspala. Pevao sam i u inostranstvu na nekim priredbama, ponekad sevdalinke. Od toga sam zivio. Imao sam jako mnogo slobodnog vremena, pa mi strasno prijalo fizicko treniranje. Svakog dana sam trenirao po cetiri sata, teretana, trcanje, razgibavanje. Tek svaki petnaesti dan je bio slobodan. I, osjecao sam se fenomenalno. Jednom sam nekom rekao kako se osjecam fenomenalno, a to je u "Sarajevskim vecernjim novinama" preneseno kao "Sarajlija koji je trenutno u Beogradu, Zdravko Colic, kaze da se, dok ljudi ovdje umiru, osjeca fenomenalno". Hocu da kazem, kako, kad samo malo poletis, tvoja recenica moze biti krivo interpretirana. Ali stvarno sam se dobro osjecao. Pokusavao sam nesto da izbacim iz sebe, sve ono sto se desavalo, i najbolje mi je bilo da to ucinim kroz fizicki napor. Kazu, ljudi, kad se covjek fizicki izmori, sve mu je lakse. Tad nisam nastupao, nisam ni zelio da nastupam. Citao sam, puno gledao televiziju, druzio se po kafanama. Tako da je vrijeme islo, a nista pametno nisam uradio. Ali to vrijeme ne smatram izgubljenim. Nesto se prelomilo tada tako da sam postao konkretniji u onim stvarima koje radim. To je vrlo bitno. Neodlucnost je moja najveca mana i cesto sam bio nedorecen. Kad bi samo neko dosao, pa da malo pogura...
Mnogo toga mi je proslo kroz glavu, ocistio sam se malo. Taj rat koji je isjekao Bosnu, sve ono sto se desilo, pokazalo je koliko je u zivotu sve relativno. Koliko je vazno da sam kazes: "U redu, tako je bilo, ovako ce biti". Cini mi se da sam postao odlucniji, cvrsci posle tog perioda. To je mozda jedina dobra strana, to sto covjek u jednom trenutku moze da stane i da kaze: "Sad cu da radim to i to" i da potpuno promjeni neke stvari. Nisam promjenio sredinu, a mogao sam otici daleko iz ovih krajeva. I malo je falilo. Ali, roditelji su dosli, hteo sam da budem uz njih. Tu mi je brat, mnogo prijatelja, rodbine. Zato sam i ostao. I ne mislim da sam pogrijesio. Mislim da ce mi zivot biti kao i ranije. Stvari se polako vracaju na svoje mjesto. Nadam se da ce biti bolje.

 
  Fan Klub Zdravka Colica  
  Početna | O klubu | Članovi | Lična karta | Biografija | Diskografija | Novosti | Intervjui | Izjave | Forum | Fotografije
Upoznavanje | Utisci | Download | Stavite poruku | Chat | Kontakt
 
  Web design by EuropeDesign d.o.o.